kolumna studenti i svi ostali
Srbolonjska konvencija
ili priča o tome kako je Bolonjska konvencija ostala siroče u Srbiji
Bilo je,čini se, lakše našim roditeljima i njihovim roditeljima, kada su trebali da odaberu škole u koje će ići. „ Balkanski san“ ih je čekao,nađeš posao u stabilnoj državnoj firmi, i tamo radiš do penzije. Na stranu to da su naši dedovi kupovali auta od dve mesečne plate, što je već neka druga tema. Biti student danas i nekad ima samo statusnu povezanost.
Danas, kada imate 19 godina, preko glave ste preturili sve i svašta, uključujući i srednju školu ( po pravilu u raspadu i bez organizacije) i hoćete da studirate, to ne da nije dovoljno, nego čak nije ni poželjno. Za državne univerzitete vam pored volje, treba sreće, a za privatne dubok džep.
Pred vama je xx privatnih univerziteta, sa jos toliko mogućnosti a i oni „stari“ državni. Na „zapadu“ odakle nam je i došao taj trend, privatni univerziteti su ne bez razloga uvaženiji od većine zvaničnih, tzv. državnih, koji su takođe u neku ruku „poluprivatni“. Ovde kod nas to je ipak, samo težnja koju retki privatni univerziteti uspevaju da zadovolje. Jedan od većih problema je da su kadrovi na domaćim univerzitetima, i privatnim i državnim generalno loši, pa obrazovanje u Srbiji podseća na začetke civilizacije, gde je ključni faktor bila plemenska pripadnost i teritorijalna obeležja. Profesori nezadovoljni platama, sobom i svim ostalim svakako ne pružaju kvalitetno obrazovanje studentima, a još su dalje od toga da urade nešto sa pozicija na kojima su. Tako u Srbiji, čini se razni ljudi sa raznim diplomama predaju i podučavaju buduće generacije raznim naukama, za koje na već pomenutom „ zapadu“ skoro da niko nije ni čuo. I onda, imate liste nekih predmeta koji se izučavaju samo kod nas, po više godina,a neki privatni univerziteti koji imaju jednosemestralne ispite u suštini nemaju ispite uopšte. Naši fakulteti su očigledno postali mesto gde neki nemotivisani ljudi dobijaju neograničen prostor za iživljavanje sopstvene sujete, svaka čast izuzecima (koje još ne sretoh).
Sećam se da je jednom neko komentarišući scene seksa u domaćim filmovima rekao
: „ Kada to na filmu rade francuzi, to je ljubav, kada to rade italijani, to je erotika, amerikanci snimaju seks, a mi to ne znamo da radimo čak ni u filmovima“ .
Uz male izmene to bi moglo da se primeni i ovde. Kada je ustanovljena bolonjska konvencija, zadnje što je tim iskusnim ( zamišljam ih sedim) ljudima bilo u glavi je njena primena u Srbiji, tako da se nesretna „bolonjska konvencija“ ovde zapatila kao seks u domaćim filmovima.
Od ideje da većina sistema visokog obrazovanja u Evropi bude jednaka, kako bi mogli da birate, i prebacujete ispite, i godine, do nedostižnog sna o „ jednosemestralnim ispitima“, preko smanjenja gradiva, gostujućih profesora, nostrifikacija diploma kroz jedan program...na našim se bezbrojnim fakultetima samo priča o tome.
Sad, pravo pitanje ovog trenutka bi bilo: Ko je u našoj priči na dobitku?
I opet, odgovor se nameće sam. Na većini privatnih fakulteta jasno je da su na dobitku njihovi osnivači, ili već neko kod koga se slivaju školarine i rate, na državnim to bi mogli biti oni koji će ostati bez posla i ugleda, ako se Bolonjska konvencija usvoji...ili, možda bolje reći čitava grupa njih koja će ostati bez „ posla i ugleda“ pa ima razloga i mogućnosti da koči celu proceduru.
I dok taj neko leži na kočnici ,generacije i generacije propadaju, i sve za šta se školujemo je da budemo poslušnici prošlog, ovog i svakog budućeg sistema...i da umesto onog „akademski građanin“ postanete jednostavno samo „ građanin“ a o redu kome pripadamo neki drugi put.
Milena Maric
Prijem 
