taxi & grad
Ja da ti pevam?!
ili šta sve spada u opis posla taksiste
Prošlog ponedeljka,na Vidikovcu, u kasno popodne u kola mi ulazi, bolje reći upada, zadihana gospođa.
- Izvinite...trčala sam niz stepenice...ne radi lift, brzo pratite onaj auto!“
- Onaj crveni ford?- pitam zbunjeno jer prošlo je već par auta pored nas
- Da...da, baš taj.
Uključujem taksimetar i krećemo. Gledam je u retrovizoru, nisam baš načisto da li je besna ili zbunjena. Vidim da je obučena na brzinu.
- Pratite dete u grad?- pitam, jer mi se već dešavalo da zabrinute majke prate svoje ćerke do žurke ili nazad.
- Molim?
Očigledno je prekidam u razmišljanju.
- Pratite dete?
- Oh, ne...to, ne. Moja deca su divna, pratim onog skota...
- OK, pratimo skota...- mislim u sebi „ Gde baš mene?“
Ćutimo.
U taksiju ljudima obično ni ne treba postavljati pitanja. Svi imaju potrebu da vam objasne zašto idu baš tu, i baš tad. Vidim da se sprema da me uvuče u priču, trudim se da se ne upecam, ali ne vredi.
- Misli da je mnogo pametan...mnogo mi je on pametan...-mrmlja sebi u bradu
Ćutim.
- Znala sam, ko mi je kriv kad sam nasela. Već jednom je uradio to, zašto ne bi opet.- kaže glasnije, očigledno očekuje moju reakciju.
I dalje ćutim.
Ford se kreće polako ka Košutnjaku. Mislim da znam gde idu. Nije moj problem.
- Pet godina traćim sa njim! Pet godina! Pa jel’ znate vi koliko je to?!
Klimam glavom. Ne i ne znam. Imam samo 12 godina.
- Svoj brak sam ugrozila zbog njega, i on meni ovako...
Postaje nerpijatno, polako se kajem što sam ostao duže na ulici, ne želim da prisustvujem.Kad sam izašao na taksi ovakvi slučajevi su mi bili zanimljivi, ali sad su mi takve stvari mučne.
Posle nekog vremena shvatio sam da vas ljudi ne pitaju reda-radi, već da stvarno očekuju da im pomognete i da im rešite problem, bez obzira što to nije vaša stvar. A kad posle monologa shvate da niste zainteresovani da igrate tu ulogu, onda budu uvređeni, kao da ih teram da mi pričaju bilo šta. Druga stvar,„ nemešanje“ u tuđa posla ima i krajnje praktične razloge. Ne mogu a da ne pomenem kolegu 388 koji je pametno savetovao uplakanu devojčicu koju je vozio, da ostavi tog dečka koji je rasplakao, a taj isti je pozvao ubrzo zatim. Uplakana devojčica mu lepo ispriča šta joj je rekao gos’n taksista, i naravno, nije se lepo završilo po kolegu, jer je devojčica krenula baš kod tog nevaljalca.
Ford stiže na poznatu poljanu na Košutnjaku. Stajem malo dalje.
- Znate šta, gospođo ja ne bih dalje.
- Ja sam mislila da me sačekate...- kaže tužnim glasom- Ništa, koliko je to? 350din. Ok. Izvolite, zadžite kusur.
Baca mi 400 din na prednje sedišta i sad, definitivno besna izlazi iz auta. Lupa vratima. Žurno ide prema parkiranom fordu. Odlazim. Ne želim da razmišljam šta će se desiti.
U gradu srećem kolegu 494, on je jedan od onih što na ulici uzimaju po „18 000 din.“ na dan, ne znam kako, verovatno ja ne radim u istom gradu ali zbog takvih kao što je on ljudi misle da su taksisti bogati. Njegove priče me malo guše, a bogami i „masne su“, ali sedimo zajedno u kolima i pričam mu o aferi od malopre.
- Brate, mnogo si bre glup- kaže on - ja bi ostao tamo,sačekao je i vratio uplakanu na Vidikovac. Uzeo soma za sve to i doviđenja, prijatno.
Ma da, ti si najpametniji na svetu.
- Ma ne...pa znaš da nisam u tom fazonu. Šta da mi je izašao „skot“?
- Šta? Šta da je izašao?! Pa nalupao bi’ mu dva šamara!- kaže tako sigurno, a ja tako sigurno znam da on takvu vožnju ne bi ni uzeo.
Jel’ se vredi raspravljati sa njim? Kolega mi je i sve to, ali stvarno preteruje. Da sam ostao na Košutnjaku ko zna koga bih vraćao i gde, a koga bih vozio u urgentni, a ko bi na kraju bio uplakan.
Ne mogu a da se ne zapitam, gde je granica između onoga što moram, šta je moj posao i onoga što stranke očekuju od mene?
Cela nepravda je u tome što se stalno priča šta su taksisti uradili strankama, a niko nikad ne pominje šta sve stranke rade taksistima.
Za deset godina na taksiju sam bezbroj puta odvlačio pijance na spratove čak i kad besne žene nisu htele da ih prime u stan, jurio autobuse sa zaboravljenim dokumentima, bio kriv sto su ljudi ustali kasno, trpeo razmaženu decu koja mi sede na glavi, dovozio fine „gradske dame“ do samih ulaza preko raznih prepreka da ne bi polomile štikle, trpeo kad mi se ljudi obracaju kao idiotu i najteze od svega, odgovarao na pitanje „ majstore, jel ima posla?“
I ne mogu a da se ne setim onog bajatog bezobraznog vica vica, kada je kamiondžija pred kurvu stavio izbor:" ili da mi p***iš, ili da mi pevaš" a ona ga zapanjeno pitala:" Ja da ti pevam?!"
Moram priznati da joj zavidim na tome što tačno zna šta je njen posao.
Prijem 
nice