Moj seminarski o evropskoj konvenciji o ljudskim pravima

ZAŠTITA LJUDSKIH PRAVA I OSNOVNIH SLOBODA PRED EVROPSKIM SUDOM

Srbija i Crna Gora 3. aprila 2003. godine u Strazburu je postala članica Saveta Evrope. Tom prilikom potpisana je izjava o pristupanju Evropskoj konvenciji o zaštiti ljudskih prava i njenim pratećim protokolima, što je pretpostavka da se našim državljanima otvori put za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu.

Savet Evrope, kao regionalna organizacija zemalja Zapadne Evrope, doneo je i otvorio za potpis Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda 1950. godine (popularno nazvana Evropska konvencija o ljudskim pravima). Ova konvencija je stupila na snagu septembra 1953. godine. Zemlje članice Saveta Evrope, imajući u vidu da je za postizanje većeg međusobnog jedinstva i pravde i mira u svetu neophodno poštovanje osnovnih sloboda i ljudskih prava, ovom konvencijom predvidele su mehanizam za osiguranje poštovanja obaveza država ugovornica, koje proizilaze iz Evropske konvencije o ljudskim pravima i time je ustrojen nadnacionalni mehanizam za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Evropski sud za ljudska prava

Nakon usvajanja i stupanja na snagu Protokola broj 11 Evropski sud za ljudska prava postao je stalni organ, a njegova nadležnost je obavezna za sve države članice. Sedište suda je u Strazburu.

Evropski sud za ljudska prava sastoji se od onolikog broja sudija koliko je zemalja članica Saveta Evrope. Svaka zemlja članica ima u sudu po jednog sudiju, koji ne mora biti njen državljanin, pa čak ni državljanin bilo koje zemlje članice Saveta Evrope. Sudije bira Skupština Saveta Evrope, i to bira jednog sudiju među tri kandidata koje predlaže država članica.

Sudija se bira sa mandatom od 6 godina i može biti ponovo biran na istu funkciju. Sudije uživaju imunitet, a u svom radu su nezavisni. Za sudiju može biti izabrano lice visokog moralnog ugleda koje ispunjava uslove za obavljanje najviših sudskih funkcija ili je priznat kao ugledni stručnjak u oblasti prava. Sudiji mandat prestaje istekom vremena na koje je postavljen, ispunjenjem starosne granice od 70 godina ili razrešenjem na osnovu odluke Evropskog suda donete dvotrećinskom većinom glasova sudija.

Sud ima predsednika i dva potpredsednika, koje bira sud.

Postupak za ostvarivanje zaštite povređenog prava

Postupak pred Evropskim sudom za ljudska prava pokreće se žalbom. U postupku se uvek javljaju dve stranke, s tim što se kao tužena uvek javlja država ugovornica, koja je prema navodima žalbe povredila neko ljudsko pravo. Kao podnosilac žalbe može se javiti druga država ugovornica, ali se sa žalbom sudu neposredno može obratiti pojedinac, fizičko lice, čije je pravo povređeno, grupa fizičkih lica i nevladina organizacija. Na ovaj način fizičko lice postaje parnična stranka pred jednim međunarodnim sudom, sa mogućnošću da tuži svoju državu ili bilo koju drugu državu članicu, za koju smatra da je povredila njegovo pravo.

Da bi Evropski sud za ljudska prava prihvatio da raspravlja o povredi određenog prava, odnosno slobode, a na osnovu žalbe fizičkog lica ili grupe, moraju biti ispunjeni sledeći uslovi:

- u žalbi podnosilac mora da iznese tvrdnju da je određena država povredila neko od njegovih ljudskih prava i osnovnih sloboda sadržanih u Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima. On mora da pokaže da ima legitiman interes kao žrtva povrede tog prava. Znači da nije dozvoljena žalba u opštem interesu, kojom žalbom se traži zaštita u ime svih potencijalno ugroženih. Takođe, nije moguće zahtevati ispitivanje usklađenosti pojedinih zakona i opštih akata sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. Žalba se odnosi na pojedinačni akt države kojim je povređeno konkretno pravo. Iz ovih razloga nije dozvoljeno ni anonimno obraćanje sudu. Na kraju, žalbu može podneti advokat ili srodnik žrtve ukoliko ona nije u mogućnosti da se neposredno obrati sudu (zbog lišenja slobode ili drugih opravdanih razloga);

- podnosilac žalbe mora prethodno da iscrpi sva pravna sredstva koja mu stoje na raspolaganju u dotičnoj državi radi zaštite svog prava.

- žalba se može podneti u roku od 6 meseci od dana kada je doneta konačna odluka u postupku po pravnim sredstvima u određenoj državi članici. Izuzetno, podnosilac žalbe se sudu može obratiti i pre nego što su u dotičnoj državi iscrpljena sva redovna pravna sredstva, ali tada podnosilac žalbe ima obavezu da dokaže da primena pravnih sredstava ne bi bila delotvorna. Rok od 6 meseci računa se od dana dostavljanja konačne odluke

- zahtev iz žalbe mora da bude kompatibilan sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. To znači da se može tražiti zaštita samo onih ljudskih prava i osnovnih sloboda koje su propisane Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i njenim dodatnim protokolima. Takođe, to dalje znači da se zaštita može tražiti samo prema državi koja je prihvatila (potpisala i ratifikovala) Evropsku konvenciju o ljudskim pravima.

Na kraju, to znači da je povreda u pitanju učinjena u vreme kada je Evropska konvencija o ljudskim pravima stupila na snagu za određenu državu. Ne može se tražiti zaštita zbog povrede prava nastale pre nego što je konkretna država potpisala i ratifikovala konvenciju;

- zabrana litispedencije, odnosno nije moguće obratiti se Evropskom sudu za ljudska prava ako je prethodno pokrenut postupak kod drugog međunarodnog organa o suštinski istom zahtevu;

- žalba ne sme da predstavlja zloupotrebu prava.

Nakon podnošenja žalbe sekretarijat suda obaveštava podnosioca da je ista zavedena pod određenim brojem. Sekretarijat može od podnosioca žalbe zahtevati da se izvrše izvesne dopune, odnosno dostave potrebni dokazi.

Po pravilu odbor od trojice sudija prethodno razmatra žalbu po pitanju njene dopuštenosti. Odbor može proglasiti žalbu nedopuštenom ili odlučiti o njenom brisanju sa liste, a u protivnom će predmet uputiti veću od 7 sudija radi donošenja meritorne odluke. Odbor će žalbu proglasiti nedopuštenom u slučaju da nije ispunjen neki od napred navedenih uslova.Tendencija koja je izražena u prvim godinama rada Evropskog suda za ljudska prava nakon njegovog prerastanja u stalni sud je da se odbacivanjem zahteva završava čak oko 25% od ukupno podnetih žalbi sudu

Tokom postupka pred većem sprovešće se postupak ispitivanja žalbe ili istraga. Obaveza je države ugovornice protiv koje se vodi postupak da pruži sudu svu potrebnu saradnju tokom ove faze postupka. Takođe, stranke (podnosilac zahteva i država članica) mogu preko podnesaka učestvovati u postupku i izjašnjavati se na podneske protivne strane. Sud će pokušati da se postigne mirno rešenje spora. Brisanje sa liste slučajeva takođe je posledica poravnanja između stranaka, odnosno prijateljskog rešenja rečeno terminologijom konvencije.

Ako se ne postigne mirno rešenje spora sud, odnosno veće, može zakazati i održati raspravu.

Rasprava je javna, ali izuzetno veće može i drugačije da odluči.

Presudom sud utvrđuje da li je došlo do povrede Evropske konvencije o ljudskim pravima i dodatnih protokola. Kada nađe da povreda postoji presudom se može podnosiocu zahteva dosuditi pravična naknada pod uslovom da sud nađe da unutrašnje pravo države ugovornice ne obezbeđuje potpunu naknadu štete.

Po dostavljanju presude, u roku od tri meseca, svaka stranka može podneti zahtev da se predmet iznese velikom veću. O ovom zahtevu odlučuje poseban odbor (odbor velikog veća) sastavljen od 5 sudija velikog veća. Odbor će odobriti iznošenje predmeta velikom veću u slučaju ako se postavlja neko važno pitanje koje utiče na primenu ili tumačenje konvencije ili dodatnih protokola ili neki ozbiljan problem od opšteg značaja. U ovom slučaju veliko veće, sastavljeno od 17 sudija, donosi konačnu presudu.

Presuda veća od 7 sudija postaje konačna kada stranke izjave da neće podneti zahtev za iznošenje slučaja velikom veću, kad istekne rok od 3 meseca a zahtev nije podnet i u slučaju kada odbor velikog veća odbije zahtev za iznošenje slučaja velikom veću.

Presuda mora biti obrazložena, s tim što svaki sudija, član veća, svoje mišljenje može izdvojiti i posebno obrazložiti. Presude se javno objavljuju.

Presuda je obavezna za državu članicu i ista se radi izvršenja dostavlja Odboru ministara Saveta Evrope. Zbog velikog ugleda suda u praksi nije bilo slučajeva da neka država članica odbije da se povinuje presudi.

» DEKLARACIJA O LJUDSKIM PRAVIMA
» Srbija u Evropskoj uniji